Dr. Goran Bašić: Da li se bošnjačka riječ dovoljno jako čuje u Beogradu?

Ja ću pokušati da iz neke svoje percepcije odgovorim na pitanje “Koliko se  čuje bošnjačka riječ?” ili ipak da kažem kako bih ja voleo da se čuje. Zahvaljujem se Bošnjačkom nacionalnom vijeću i Centru za bošnjačke studije iz Tutina kao izdavaču ovog časopisa što su me pozvali da govorim ovde i podelim nekoliko ideja i razmišljanja o Bošnjačkoj riječi.

U ovim trenucima kada je malo para za kulturu, nauku i obrazovanje, zaista je veliki podvig objaviti ovakav četvorobroj i to je za iskazivane svakog poštovanja izdavačima. Nacionalni saveti su postali nosioci kulturnog života nacionalnih manjina. Na njih su preneta i prava i obaveze koje imaju, između ostalog, izdavači koji se bave štampanom literaturom i štampanim elektronskim medijima. Međutim, kako je izostala podrška novim izdavačima koja se tiče prenosa osnivačkih prava, tako je pogotovo u centralnoj Srbiji došlo do gubitka vitalnosti koji su manjinski mediji i manjinsko izdavaštvo imali u ranijem periodu. To se nije osetilo na primeru bošnjačke nacionalne manjine nego snažna izdavačka delatnost na bugarskom i na albanskom jeziku više nema onu probojnost, i njihova se reč ne čuje kako se čula u ranijem periodu.

Veoma me raduje što je Ministarstvo kulture podržalo izdavanje ovog časopisa. Prosto bih to želeo da izdvojim kao način kako bi i u buduće trebalo podsticati i otvarati dijalog sa idejama koje su iz domena kulture nacionalnih manjina. Po pravilu, ove ideje su podsticajne i one doprinose razvoju društenih i kulturnih ideja. Čak i u situacijama kada su te ideje suprostavljene glavnim kulturnim  i društvenim tokovima. Oni jesu poziv za razgovore i za jačanje državne kohezije.

Kada pogledate ovu našu beogradsku čaršiju, onda ne mogu da ne sagledam to, da bi saznanja o kulturi Bošnjaka, kao i životu i običajima, o islamu kao veri i načinu života, trebalo da su prisutnija, da se više zna o tome. Postoji mnogo nerazumevanja i predrasuda, pa zato samo kroz znanje možemo doći do razumevanja i razgovarati o tome koliko smo spremni da se otvorimo za taj razgovor i da imamo neka saznanja o tome. Bez saznanja o drugima, čovek malo zna i o sebi. To je neka percepcija sadašnjeg stanja.

Da li Beogradu nedostaju Bošnjaci? Sad ja to ne znam i pazim da se ne izjašnjavam o nacioalnim pripadnostima drugih i imam dovoljno godina, pa sam imao prilike da čujem Mešu Selimovića, Esada Ćimića i akademika Begovića, i meni oni nedostaju. Znate, nedostaje mi takva vrsta komunikacije koju je Beograd negovao i širio nekada. Jer svakoj otvorenoj kulturi nedostaju reči drugih kultura. Još više nedostaju reči bliskih kultura sa kojima ne postoje barijere u neposrednoj komunikaciji, gde ne postoje jezičke prepreke. Jer tu je dijalog otvoren za sve i samo ako otvoreno razgovaramo , možemo doći do razgovora o mestima koja su nesporazum u našim životima. Prevazići ih možemo kroz tolerantan dijalog, kako nas uči prof. Đura Šušnić, u koji smo spremni da prihvatimo tuđe ideje i stavove i odustanemo od svojih, ako su oni u razmeni ideja, opovrgnuti. Za takav razgovor su nam potrebni drugi, potrebno je mišljenje različito od našeg i različito od najbližeg okruženja. Nažalost, malo je prilika i povoda za takve razgovore i zato ovaj razgovor, ali i ovaj časopis vidim kao poziv Bošnjacima u Srbiji da čitaju, ali i poziv za jedan otvoren dijalog za razmišljanje o položaju Bošnjaka i interkulturalnim odnosima u Srbiji.

U kulturi, književnosti i umetničkom stvaraštvu i nasleđu srbijanskih, sandžačkih Bošnjaka malo znamo, a još manje o kulturi Bošnjaka u regionu. Sve je manje kulturnih veza koje nas upućuju jedne na druge. Oholo smatrama da o našim kulturama svi znaju onoliko koliko ih mi kao njihovi baštenici osećamo i koliko ih volimo. Zaboravljamo da tradicionalna kultura ima smisla onoliko koliko znači baštenicima te kulture, ali zaboravljamo i to da savremeno stvaralaštvo jeste otvoreno za sve i ukoliko nije provereno u mislima mnogih, nema smisla samo po sebi. Zatvaranje kulture u etničke granice nema smisla.  Interkulturalnost kao savremena strategija razvoja društvenih i kulturnih odnosa u Evropi je povoljan habitus za ovakav dijalog. Interkulturalni dijalog jeste odgovor na etničke monizme koji su ostali vešto prekriveni u multikulturalnoj košari u kojoj se jesu dodirivali, ali nisu prožimali i delili javno dobro kao zajedničku brigu.

Hoću da kažem nešto i o propisima koji negde utiču na naše živote i naše kulture. I negde od 2002. godine zaista je učinjeno puno da se u Srbiji uredi položaj manjinskih zajednica, ali nažalost nije postignut interkulturalni dijalog, te mislim da je tu učinjen veliki propust. Ta politika multikulturalnosti u Srbiji se razvija spontano, ali i pored uspona koji je imala u početku, čini mi se da nije uspela da preovlada probleme koji i dalje tište etničke i kulturne zajednice, ali nije uspela ni da prevlada osnovni problem, odnosno da razvije intergrativne i interkulturalne društvene veze. Primera radi, u uslovima kada inkluzivno obrazovanje jeste strateški princip na nacionalnom nivou, u nastavi se ne postiče interkulturalizam kao društveni obrazac. Šta više, kod pojedinih manjinskih zajednica podstaknuta je kulturna homogenizacija, koja jeste brana njihovoj asimilaciji, ali je ogromna prepreka društvenoj integraciji. Visoki komesar za nacionalne manjine OEBS-a u Ljubljanskim smernicama za integraciju raznolikih društava ukazuju na to da se inkluzijom u kulturnoj politici postiže društvena stabilnost, sprečavaju konflikti i jača opšta sigurnost. Država mora da prizna manjinske entitete, da obezbedi normativne i faktičke uslove za očuvanje njihove tradicije i kulturne baštine, ali i mogućnost učešća u kulturnom životu šire društvene zajednice zasnovane na principima tolerancije i interkulturalnog dijaloga. U tom procesu, zagovara visoki komesar, treba brinuti da pravo da brinu o sopstvenom identitetu ne zavede u izolaciju, segregaciju i ne produbi društvene jazove. Da bi se to izbeglo, neophodno je jačati društvenu svest o interkulturalnom dijalogu  multikulturalnih društava. Da bi se to i ostvarilo, kulturna politika ne treba da se ograniči samo na čuvanje i unapređenje tradicionalnih kultura, već mora da omogući jačanje pluralizma kulturno-umetničkog izraza, promovisanje ravnopravnosti u pristupu savremenoj kulturi i da podstiče interkulturalne razmene. Visoki komesar daje važnu napomenu da kultura mora da ostane nezavisna u odnosu na državu i zalaže se da kulturna politika treba da poštuje načelo pluralizma, učešća demokratizacije i decentralizacije. Sve to politici multikulturalizma u regionu nedostaje, nedostaje i politici multikulturalizma u Srbiji i zato su često naša mišljenja i kulture siromašnije nego što kulture same po sebi nude. Kritike tih različitih politika multikulturalizama postale su aktuelne i počeli smo svi o njima da pričamo kada su ih izrekli nekoliko evropskih državnika. Međutim, ozbiljne kritike, politike multikulturalnosti postajale su u evropskoj nauci, teoriji. Izrekli su ih i nekoliko islamskih teoretičara kao što je Tarik Ramadan, međutim nije imao ko da ih čuje. Čuli smo ih tek kada su rekli oni koji raspolažu odgovarajućom moći.

Najzad, pokušaću da odgovorim na pitanje „Bošnjačka riječ – da li se dovoljno jako čuje u Beogradu?“.  Ja mislim da je za kulturu Bošnjaka u Srbiji važno da su jaki kulturni centri kakvi se grade u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici, Prijepolju, Priboju i tamo gde Bošnjaci najviše ima. Ali još važnije je da se inicijative i aktivnosti koje oni pokreću prihvaćene i dostupne Bošnjacima u velikim gradovima i drugim mestima u kojima žive. Jer njihov etnički, jezički i kulturni identitet je izolovan i pasivan i nestaće ako ne bude lično motivisani da ga neguju i čuvaju. Takođe, oni su nosioci nacionalne kulture i važni sagovornici u interkulturalnom dijalogu. Nisam siguran koliko postojeći propisi omogućavaju da ove dijaspore u dijaspori budu motivisane da delotvorno čuvaju svoj identitet i podstiču kulturnu razmenu. Tu je sada velika odgovornost i veliki napor upravo na manjinskim samoupravama da razvijaju različite metode na koji način će sve one ljude koji su udaljeni od tih kulturnih manjisnkih centara približiti da budu jednako aktivni i da budu baštenici te kulture, i da imaju prava koja su dostupna svim ostalim manjinama u Srbiji.

Međutim, ono što me zabrinjava to je da se o ovim stvarima u institucijama i društvu malo priča, retko razgovara i dijalog o ovim pitanjima koje su značajne za mnoge zatvoren među nekolicinom. Još uvek jeste dijalog ali je na korak da postane autoritaran.

Zbog toga ja ovaj časopis ne vidim kao ekskluzivan poziv Bošnjacima da ga baštine i sami čitaju, već kao jednu ponudu građanima Srbije koju je dalo Bošnjačko nacionalno vijeće i izdavač. Ponuda je da razgovaraju među sobom, da crpe ideje i da nalazi mesta na kojima će graditi uporište konkretnog dijaloga i interkulturalnosti.

 
Transkript izlaganja prof. dr. Gorana Bašića na promociji novog četvorobroja (29-32) časopisa Bošnjačka riječ 5. marta 2014. godine u Medija centru u Beogradu

(Foto: Ana Dokučević, Medija centar Beograd)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *