Promovisana knjiga “Sandžak multietnička regija”

 

U oviru obilježavanja Dana Sandžaka, 20.10.2010. god., u Kulturnom centru u Novom Pazaru održana je promocija drugog izdanja knjige Sandžak multietnička regija, autora Esada Džudževića. O knjizi, njenom značaju i poruci na promociji su govorili Saša Milenić -narodni poslanik i potpredsjednik partije „Zajedno za Šumadiju“, Balint Pastor -narodni poslanik Saveza vojvođanskih Mađara i šef poslaničke grupe manjina, dr. Redžep Škrijelj – historičar i publicista, Pavel Domonji – šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, Muhedin Fijuljanin – novinar i publicista, i sam autor Esad Džudžević.

Promoteri su govorili o različitim aspektima regionalizma kao savremenog evropskog trenda, posebno ističući da pitanje decentralizacije ne može i ne smije biti samo pitanje dekoncentracije vlasti, te da je knjiga Sandžak multietnička regija veoma dragocjena kako kao zbirka međunarodnih propisa i standarda iz ove oblasti, tako i pogleda na pitanje regionalizma iz različitih uglova nekolicine autora.

Govoreći o regionalizaciji naše zemlje, Muhedin Fijuljanin je kazao da će ona poslužiti kao jedno od pomoćnih sredstava za ostvarenje prava sandžačkih Bošnjaka – sandžački Bošnjaci su, u najvećem dijelu, skoncentrisani upravo na području Sandžaka, a ovaj region bi podstakao, omogućio i poboljšao ostvarenje i zaštitu prava sandžačkih Bošnjaka u ovoj zemlji. S druge strane, kako je kazao Fijuljanin, Bošnjaci u Sandžaku nikada ne gledaju na ovaj region kao na neku autarhičnu zajednicu – zatvorenu samo za sebe, već kao na jednu multietničku regiju, što je Sandžak kroz svoju historiju uvijek bio.

„Zbog toga i sam naziv ove knjige u potpunom smislu opravdava sva naša nastojanja i ja smatram da će ova knjiga biti dobra uputa svima onima koji su protivnici ideje regionalizma da, zapravo, vide na pozitivnim iskustvima da regionalizam nije nikakva prijetnja bilo kojim državotvornim narodima. Regionalizam je samo jedan korak ka  obezbjeđivanju normalnijeg života svih ljudi u ovoj zajednici. U tom smislu, regionalizam je i nabolji odgovor onome što smo mi svojevremeno imali, a to je državni socijalizam; onome što u različitim fazama u različitim periodima kroz hisotriju  imamo, a to je etatizam; u stvarnom smislu, regionalizam će označiti boljitak za sve građane ove zemlje“ – kazao je Fijuljanin, koji je i sam dao doprinos u ovom drugom dopunjenom izdanju knjige Sandžak multietnička regija svojim rukopisom o hisotoriji Sandžaka, etnogenezi sandžačkih Bošnjala i osobenostima sandžačkih Bošnjaka u odnosu na sve ostale narode.

Pavel Domonji se u svom obraćanju osvrnuo na pojedina aktuelna dešavanja u Srbiji: „Primetno je da u Srbiji raste potražnja za regionalizacijiom i decentralizacijom, o čemu govori ovo drugo izdanje ovoga zbornika. Ali je isto tako primetno da se neke institucije sele iz Beograda u provinciju. Recimo, Agencija za zapošljavanje prebačena je u Kragujevac, a Fond za razvoj u Zaječar. Uglavnom, ova seoba institucija se u javnosti prodaje kao decentralizacija, modernizacija, a ustvari je najobičnija varka upakovana u nekakvu kvazi liberalnu retoriku. Dakle, za decentralizaciju nema nikakve veze to gdje se nalazi neka agencija, da li se nalazi u Novom Pazaru, Staroj Pazovi ili Beogradu, nego ima veze sa prerospodjelom nadležnosti ovlašćenja resursa moći uticaja, novca itd.“ Domonji je istakao značaj ovog drugog dopunjenog izdanja zbornika kojeg je priredio Džudžević upravo zato što se pojavljuje u takvoj atmosferi. Jer, kako je Dominji primijetio,  namjera Džudževića je bila prikupljanje raznih relevantnih dokumenta na koja se građani Sandžaka mogu osloniti, kako bi lakše bolje i efikasnje ostvarili svoja prava. „Dakle, on je napravio jedan praktičan političko-normativni instrument koji treba da služi toj svrsi“ – kazao je on.

 

Esad Džudžević: Drugo izdanje u još aktuelnijem trenutku

Prošlo je punih osam godina od pojave prvog izdanja ove knjige, tada štampane, prije svega, za potrebe i pomoć u radu Ustavne komisije za izradu Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Autor ove knjige Esad Džudžević je tada, kao savezni poslanik u Vijeću republika, bio član te komisije u ime Sandžaka, a na prijedlog tadašnjeg predsjenika SRJ. Ova knjiga je još tada bila od velike pomoći ne samo članovima Ustavne komisije, nego, još više, sandžačkoj i široj javnosti, s ciljem da se razumiju procesi i iskustva regionalizma kao apsolutne evropske pozitivne vrijednosti. Nezadovoljan rješenjima u tekstu Ustavne povelje koji se tuču Sandžaka, Esad Džudžević je dao ostavku na članstvo u Ustavnoj komisiji. S obzirom da se državna zajednica Srbije i Crne Gore raspala 2006. god., regija Sandžak našla se u veoma teškoj situaciji – njegova teritorija je bila razdijeljena u dvije države. Danas, u prosecu statističke regionalizacije u Srbiji, Sandžak je podijeljen na dva okruga.

Prema Džudževićevim riječima, drugo dopunjeno i izmijenjeno izdanje ove publikacije pojavljuje se, možda, u još aktuelnijem i adekvatnijem trenutku nego što je to bilo 2002. godine – u trenutku kada bi trebala da se otvori jedna  otvorenija, demokratskija, iskrenija debata o regionalizaciji u našoj državi.  „Ona, zapravo, predstavlja zbirku dokumenata iz međunarodnog prava,  koja se podjednako, čini mi se, odnose na temu regionalizma i temu manjinskih prava“ – kaže Džudžević. Ovo izdanje obogaćeno je autorskim tekstom „Sandžak i sandžački Bošnjaci“ Muhedina Fijuljanina, nakod čega slijede poznati, iz prvog izdanja, autorski pogledi o regionalizmu. Novo je i poglavlje u kojem se pojavljuju zakoni koji su u međuvremenu usvojeni u našem parlamentu i koji čine ozbiljan pomak u institucionalnom i zakonodavnom ambijentu za proces postojeće regionalizacije Srbije.

Govor o regionalizaciji i decentralizaciji kroz knjigu Sandžak multietnička regija u kontekstu obilježavanja jednog značajnog datuma – Dana Sandžaka, odnosno Dana ZAVNOS-a, od posebnog je značaja, tim prije, kako je Dždudževič na promociji ove knjige kazao, što su u Dan ZAVNOS-a ugrađene dvije sjajne ideje – ideje antifašizma i ideja regionalizma. „Zapravo, čitava ideja o Evropskoj uniji je nastala na te dvije ideje, dakle ideje antifašizma kao tradicije i ideje regionalizma – kao jednog pozitivnog iskustva i procesa naročito u zadnjih 30-tak godina“  – kazao je Dždudžević.

Esad Džudžević je rođen 1958. godine u Mitrovi (opština Tutin). Diplomirani je sociolog Filozofskog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod“. Osnivač je i direktor nacionalne biblioteke Sandžaka „Vehbija Hodžić“ u Tutinu osnovnae 1994, sada Centra za bošnjačke studije. Predsjednik je Bošnjačke demokratske stranke Sandžaka. Priređivač je publikacija: Sandžak multietnička regija, Bosanski jezik ili pravo na identitet, Bošnjaci Tutina kroz hisotriju, utemeljivač je Tutinskog zbornika i autor mnogih članaka i tekstova iz oblasti historije bošnjačkog naroda u Sandžaku.

 

Balint Pastor: Regionalizacija i decentralizacija nije u interesu samo manjina

Balint Pastor, šef poslaničke grupe manjina i narodni poslanik Saveza vojvođanskih Mađara, na promociji knjige Sandžak multietnička regija govorio je o postojanju zabluda, demagogija i nerazumijevanja po pitanju regionalizacije u Srbiji. „Kao prvo, mešaju se neki osnovni pojmovi – mešaju se pojmovi okruga, oblasti, regiona, pokrajine; decentralizacije i regionalizacije; personalna autonomija i teritorijalna autonomija; dekoncentracija i decentralizacija.  Pored svega toga, postoje jako puno zle namere kada se govori o ovim težnjama. Kada neko spomene decentralizaciju, bilo da se to desi u Novom Pazaru ili u Subotici ili, ne daj Bože, u Preševu, onda se odmah govori o separatizmu, odmah se narodi optužuju da se žele otcepiti, ne znajući, pritom, kakve forme autonomije postoje u Evropi. I obično se kaže da ono što mi tražimo ovde u Srbiji – bilo u  Vojvodini ili u Sandžaku – nema nigde u Evropi“ – kazao je Pastor, dodavši da je, u tom smislu,  knjiga Esada Džuževića dobra, jer se u njoj vrlo jasno prezentira kako se regionalizacija ili autonomija shvata u Španiji, u Italiji, Finskoj… Po njegovim riječima, kada proučimo sve ove modele, što možemo učiniti, ustvari, pomoću ove knjige, onda ćemo shvatiti da smo mi u Srbiji veoma, veoma daleko od ovih mogućih modela koji postoje i funkcionišu u Evropi decenijama. Pastor je na postojanju problema u Srbiji ukazao na primjeru Vojvodine:

„Meni je veoma drago što se o temi regionalizacije u zadnje vreme ne govori samo na područjima gde mi pripadnici nacionalnih manjina živimo, jer se polako shvata da regionalizacija i decentralizacija nije samo u interesu Bošnjaka, Albanaca, Mađara, Slovaka, Rumuna, Albanaca itd.,  nego je, najmanje, u istoj meri u interesu i većinskog stanovništa, to jest Srba. Još je Napoleon III govorio da se sa daljine može vladati, ali samo iz blizine može upravljati. Mi u Srbiji još nismo stigli do ovog nivoa i zbog toga su važni ovakvi skupovi i zbog toga su važne ovakve knjige. Kada se govori o Vojvodini, onda se govori na način da mi u Vojvodini imamo sve. Mogu vam reći da u odnosu na Sandžak mi stvarno imamo puno, ali imamo mnogo manje nego što imaju regije koje su predstavljene u ovoj knjizi. Kada govorimo o autonomiji, onda treba poći od etimološkog značenja reči autonomija – a to znači da jedna određena regija može samostalno da donosi zakone koji će važiti na određenoj teritoriji. Vojvodina nema zakonodavnu nadležnost, jer se to smatralo pre nekoliko meseci, kada je potvrđen Statut autonomne pokrajine Vojvodine u Skupštini Republike Srbije, da je to svojstveno samo državama i da Vojvodini to pravo, tu nadležnost  ne treba dati.“

Pastore je ukazao na činjenicu da se o autonomiji ne može govoriti ukoliko ne postoje ispunjena dva uslova: prvi je pravo na donošenje zakona, a drugi je pravo na imovinu i na izvorne prihode. Vojvodina nema ni zakonodavnu nadležnost, nema ni imovinu, niti svoje izvorne prihode. Stoga, nema prijednosti u odnosu na Sandžak ili u odnosu na Šumadiju. „To, naravno, ne znači“ – kazao je Pastor – „da mi u Vojvodini iz nekih, pre svega istorijskih razloga, nemamo stečenu prednost u odnosu na Sandžak ili Šumadiju. Potvrđen je statut Vojvodine, imamo Zakon o nadležnostima i imamo oko sto-pedeset  nadležnosti. Jeste da se radi o prenetim nadležnostima koje se mogu i uzeti nazad, ali je nešto postignuto i moram da vam kažem, iz iskustva, da je i ovo bilo jako teško postići.“
Pa njegovim riječima, navedeno najbolje govori o svijesti u Srbiji o regionalizaciji i o decentralizaciji. Također, o tome govori dosta i činjenica što je Srbija jedina država u Evropi u kojoj lokalne samouprave nemaju svoju imovinu. Još uvijek je na snazi Miloševićev zakon iz ‘95. godine, na osnovu kojeg je uzeta imovina svim lokalnim samoupravama u Srbiji. „Ovo“ – nastavlja Pastor – „nije samo teorijsko pitanje, ovo je veoma bitno suštinsko pitanje, tiče se poboljšanja kvaliteta života svih nas koji smo državljani Republike Srbije. Ne može se govoriti o privrednom razvoju, niti o otvaranju novih radnih mesta kada lokalne samouprave potencijalnim investitorima ne mogu ništa ponuditi, jer nemaju svoju imovinu.“

O postojanju demagogije kada se govori o regionalizaciji i decentralizaciji, Pastor je kazao: „Nije decentralizaicija, još manje je regionalizacija. Kada se određene javne službe i sedišta određenih organa premeštaju iz Beograda u neke druge gradove, to nije decentralizacija, to je dekoncentracija. A suštinska razlika između decentralizacije i dekoncetracije jeste što se kod dekoncentracije određene državne nadležnosti prenose na druge državne organe. Znači, sve ostaje u istom dvorištu. Klasičan primer dekoncetracije su upravni okruzi; upravni okruzi su prije 18 godina na veoma sličan način iscrtani i u Sandžaku i u Vojvodini i to, naravno, nije slučajnost. Zbog toga se mi zajednički borimo u Skupštini svim mogućim sredstvima da se granice tih upravnih oblasti i okruga promene, da se usklade sa životnim potrebama.

Decentralizacija je kada država određene nadležnosti prenosi na necentralne organe vlasti, kada se određene nadležnosti, naravno sa sredstvima koja su neophodna, prenose na organe koje su građani na izborima izabrali na određenoj teritoriji. Toga, za sada, ima jedino u Vojvodini, ali samo polovično, pošto nadležnosti ima, ali sredstava nema.“
Pastor je poručio Bošnjacima u Sandžaku da kada čuju da se Savez vojvođanskih Mađara u Skupštini bori da Vojvodina dobije „tih famoznih 7 posto“, da ne misle kako oni nisu solidarni, niti da žele nešto uzeti Šumadiji, Sandžaku ili Beogradu. „Ono što mi danas tražimo za Vojvodinu što nam pripada po Ustavu Republike Srbije, to u nekom budućem koraku zajednički  tražimo i za Šumadiju i za Sandžak i za sve druge buduće regione u Republici Srbiji“ – rekao je Pastor.

 

Legitimacijki osnov za ideju regionalizma

„Čini mi se da je, barem u početku, otvaranja jednog kompetentnog širokog dijaloga o politici decentralizacije i o politici regionalizma u Srbiji najvažnije ponavljati upravo ovo: legitimnost takvog diskursa, legitimnost argumenata koji se vezuju za tu opciju. Naranvo, ta legitimnost se najlakše razumeva iz analize razloga samog otpora. Jednopartijski sistem na više načina – nije još uvek višepartijski sistem, baš kao što ni sukcesija uzajamnih monologa učesnika u komunikativnom činu ne čini njihovu komunikaciju, samim tim dijalog.

Iako na političkoj sceni Srbije postoji ogroman broj političkih partija, vrlo različitih programa – ideološki različitih, ipak najveći broj, i to upravo najvažniji, objedinjuje jedinstvena civilizacijska ili, da kažem, kulturološka pretpostavka, koja upravo izražava jednu vrstu straha od pluralizma. Koreni, razlozi straha od pluralizma verovatno su, kultorološki posmatrano, duboki i znatni, ali u ovom trenutku, čini mi se, da najsnažniji oslonac pronalaze u revolucionarnoj prošlosti u našoj zemlji i to upravo u onim tokovima i zapletima koji su vezani za život republike Srbije kao tada jednog od konstituenata Federacije jugoslovenske.

U toj prošlosti se, zapravo, mogu naći jasni tokovi koji u savremeni politčki diskurs probijaju ne kao zagovaranje komunističkog sistema, ne kao nostalgično prizivanje marksizma kao ideologije, ali da kao jedna vrsta etatizma. Etatizam, zapravo, jeste živi ostatak vremena pređašnjeg  u savremeno političkom mišljenju i govoru, koji je zpravo uporište i objedinjujući elemenat najvećeg broja otpora prema politiici decentarlizacije i regionalizma. Naravno, ne treba posebno objašnjavati da je to politički nagoveštaj, ključ kulture prularizma u savremenom društvu, i ne treba značajno ni objašnjavati da to predstavlja preduslov emancipacije, modernizacije našeg društva, upravo otvaranje prostora za istinski pluralizam u njegovom životu.

Ali stvarna civilizacijska razlika te dve škole mišljenja, koje slučajno koegzistiraju u savremeno-političkom trenutku u Srbiji, se, možda, najočitije ogleda u spremnosti da se politika regionalizma i decentralizacije napada izvan, u razgovorima izvan načela – u razgovorima koji nisu motivisani apstraktnim teorijskim fundiranim polaznim osnovama, već povodom neke date konkretne krize, koja uvek može biti etnički, verski, pa i zavičajno motivisana u dnevnom životu Srbije. U takvom ambijentu, onda, vrlo rado politika etatizma progovara, upirući prstom na kulturu pluralizma kao na mogući izbor ugrožavanja državnog suvereniteta.

Ako samo malo promislimo o tome, mi vidimo tu krucijalnu civilizacijsku razliku zapravo u poimanju države – da li se država, u krajnjoj istanci, zasniva na slobodnoj volji građana ili, pak, na spoljašnjoj prinudi. Ne postoji dnevno-politička kriza koja bi mogla obesnažiti politiku regionalizma u kazivanju na kategoriju državnog suvereniteta, ako nam je svima jasno da se u krajnjoj istanci država zasniva na slobodnoj volji građana.

Očigledno, to je još uvek perspektiva u političkom životu u Srbiji, ali je jako važno razumeti da je taj civilizacijski kulturni bekgraund, da je to okvir u koji mi moramo promišljati uslove emancipacije i modernizacije ovoga društva.

Što se tiče Novog Pazara, baš kao što je i u  uvodnom tekstu knjige Sandžak multietnička regija  Esad Džudžević napomenuo, Sandžak uvek predstavlja, kroz celu istoriju, jedan corpus separatum. Dakle, carstva i uprave se menjaju od Kulina Bana do današnjih dana, Sandžak ima ili nema političku ili administrativnu ili baš nikakvu autonomiju, ali uvek ima jedan kulturni specifikum. Njega određuje jedna civilizacijska, kulturološka posebnost, jedan identitet zajedničkog sećanja nad ovim podnebljem i to je, zapravo, ono iz čega mi moramo, kao i u svakom budućem promišljanju teritorijalne organizacije, političke reforme, modernizacije Srbije, razumeti stvarno mesto kulture i kulturnog nasleđa.

Teza da se sve teme dnevno političkog života isključivo uslove ekonomskim i državnim političkim razlozima nije dobar povod za politiku i emancipaiciju. U tom smislu je ova knjiga uveliko već štivo i narodnih poslanika i odbornika u mnogim i uopšte političkim angažovanostima ljudi u mnogim krajevima Srbije. Ovo dopunjeno izdanje samo je jedan značajan prilog koji mi u Šumadiji želimo da čitamo, a verujem da imamo snage i da proizvedemo i svoj zavičajni pandam ovoj knjizi. U tom smilsu ona je dobrodošla, kao i njena promocija, i u Kragujevcu, a ne samo ovde u Novom Pazaru.

Saša Milenić – narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije stranke „Zajedno za Šumadiju“ i predsjednik Skupštine Grada Kragujevca

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *